Jedino je lekar, specijalista endokrinolog merodavan da dijagnostikuje obolenje štitaste žlezde. Dijagnoza o radu štitaste žlezde se postavlja na osnovu: lokalnog nalaza, tj. pregleda štitaste žlezde pipanjem, laboratorijskih analiza, ultrazvučnog pregleda, iglene biopsije čvora i eventualno scintigrafije štitaste žlezde. U skladu sa rezultatima koje dobije nizom analiza i pregleda, lekar će predložiti i najbolji način lečenja. Nikada nemojte preduzimati lečenje istim lekovima kao vaša prijateljica samo zato što imate slične simptome.
Najviše način života savremenog čoveka dovodi do velikog porasta broja obolelih od poremećaja rada štitaste žlezde. Tiroidna žlezda je najveća endokrina žlezda u organizmu, ima oblik štita ili leptira i nalazi se na prednjoj strani vrata. Štitasta žlezda proizvodi važne hormone koji regulišu metabolizam i obezbeđuju organizmu energiju. Hormoni štitaste žlezde utiču na svaku ćeliju i tkivo u organizmu – utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu, povećavaju sintezu proteina, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanju normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma). Ćelije štitaste žlezde takođe luče hormon kalcitonin, koji učestvuje u regulaciji koncentracije kalcijuma u krvi. Poremećaj funkcije štitaste žlezde povećava rizik od nastanka bolesti srca, gojaznosti, depresije, anksioznosti, gubitka kose, seksualne disfunkcije, neplodnosti. Veoma je važno prepoznati simptome i u skladu sa njima reagovati u cilju regulisanja ovog poremećaja.
Organizmu ne prija ni povećan ni smanjen rad štitaste žlezde. Izbor terapije pri lečenje poremećaja rada štitaste žlezde zavisi od oblika poremećaja, starosti pacijenta, prisutnosti gušavosti, povećanja štitaste žlezde ili nekih drugih stanja, kao i od trudnoće. Veoma je važno da se nakon određivanja dijagnoze poremećaja štitasze žlezde vrše redovne kontrole – jednom u šest meseci.
Lečenje hipotireoze podrazumeva da se veštačkim dodavanjem sintetičkih hormona postigne zadovoljavajući nivo hormonskog statusa u organizmu. Količinu leka odrežuje lekar na osnovu nalaza.
Najčešći poremećaj rada štitaste žlezde jeste hipotireoidizam, koji nastaje kada štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Može nastati usled poremećaja u samoj žlezdi ili poremećaja nadzornih mehanizama u višim strukturama mozga (hipofiza, hipotalamus). Drugi uzroci hipotireoze su hirurško odstranjenje žlezde, lečenje radioaktivnim jodom ili spoljašnje zračenje kod bolesnika sa tumorom glave i vrata. Bolesnici, koji imaju hroničnu hipotireozu zahtevaju doživotno lečenje sintetskim tiroksinom. Hipotireoza je načelno progresivna bolest, pogoršava se vremenom. Starenjem se prirodno smanjuje funkcija štitaste žlezde. Metabolizam i rad srca se postepeno usporava, zamaranje je brže, osetljivost na hladnoću se povećava, pamćenje i sluh su slabiji, koncentracija opada. Moguće su i tegobe sa varenjem i bol u grudima i mišićima. Menja se i izraz lica, glas je promukao, govor sporiji, koža gruba. Uzimanjem hormonalne terapije stanje se poboljšava i kod ove hipotireoze.
Hipertireoza ili pojačana funkcija štitaste žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između 20-50 godine života, češće kod žena. Najčešći uzrok, kod 70-80% bolesnika, jeste preterana aktivnost cele žlezde, uzrokovana autoimunim procesom, koji se još zove i difuzna toksična struma ili Gravesova ili Basedovljeva bolest. Hipertireoza može nastati i zbog povećanog lučenja TSH usled tumora, odnosno adenoma hipofize (sekundarni hipertireoidizam).
Štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi). Priroda čvora može se ispitati ultrazvučnom dijagnostikom, scintigrafijom kao i citološkom punkcijom. Čvorovi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda a najređe medikamentna terapija. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter. Obično se smatra da su veliki nodusi opasni, a oni manje veličine da su benigni, što nije sasvim tačno. Veličina nodusa ne govori o njegovoj prirodi. Maligni čvorovi se prepoznaju po njihovoj strukturi. Ako je struktura manje ehogena od okolnog zdravog tkiva, takvi nodusi nose manju opasnost od zlodućnih promena. Ako čvor nije jasno ograničen prema okolnom tkivu, ako je granica između čvora i zdravog tkiva „nareckana”, ako on urasta u zdravo tkivo, to uvek budi sumnju na nešto loše. Zatim, ako u čvoriću postoje kalcifikati, naročito oni sitni, ili ako u „susedstvu” postoje uvećane limfne žlezde, i to je znak za sumnju. I, ako u nodusu postoji veća prokrvljenost nego u zdravom tkivu, to umnogome povećava sumnju na malignu tvorevinu. Ima još jedan važan znak: ako je nodus viši nego što je širi, to bez obzira na njegovu ukupnu veličinu sugeriše da taj čvor nosi maligni potencijal.
Kod sumnje na karcinom obavezno se radi iglena punkcija čvora pod kontrolom ultrazvuka. Karcinom štitaste žlezde danas se u velikom procentu slučajeva može potpuno izlečiti. Faktori rizika za nastanak raka štitaste žlezde su: terapija zračenjem regije vrata tokom detinjstva ili izloženost zračenju (bombardovanje, katastrofe nuklearnih elektrana), genetika, kao i pol (veći procenat maligniteta je kod muškaraca, mada su “čvorovi” češći kod žena). Veći je i procenat malignih “čvorova” kod mlađih nego kod starijih, uzevši u obzir i izrazit porast “čvora” za kratak vremenski period.
Cilj lečenja hipertireoze je snižavanje nivoa hormona štitne žlezde u krvi i uspostavljanje hormonalne ravnoteže u organizmu. Tri su osnovna načina lečenju hipertireoze: antitireoidni lekovi (tireostatici), radioaktivni jod i hirurški zahvat. Kod hipertireoze se prvenstveno forsira medikamentozni pristup lečenja, a ako se za dve do tri godine ne postigne povlačenje simptoma, ne treba čekati već treba primeniti terapiju radioaktivnim jodom, ako je pacijent stariji, a kod mlađih je potrebno hirurško odstranjivanje žlezde.
Antitireoidni lekovi su lekovi koji koče stvaranje i otpuštanje hormona štitne žlezde. U slučaju Basedowljeve bolesti lečenje se po pravilu započinje s antitireoidnim lekovima koji stvaraju hemijsku blokadu proizvodnje hormona štitne žlezde, a deluju samo dok se lek primenjuje. Jednom kad se postigne normalan nivo hormona, eutireoza, dnevnu dozu treba smanjiti na najmanju količinu koja može kontrolisati bolest. Glavna nuspojava uzimanja antitireoidnih lekova je smanjenje broja leukocita, pa se oni moraju periodično kontrolisati. Teža leukopenija zahteva prekid uzimanja ovih lekova. Moguće su i neke druge nuspojave, kao što su alergični osip ili preosetljivost na lek, a u retkim slučajevima agranulocitoza, hepatitis, povišena temperatura, bolovi u zglobovima, te lupusu sličan sindrom.
Simptomi hipertireoze gube se najčešće nakon šest do osam nedelja uzimanja tireostatika. Uprkos tome, lekove treba nastaviti uzimati najmanje oko godinu dana (obično 12-24meseci), a u nekim slučajevima i mnogo duže, te nastaviti s redovnim kontrolama. Dugotrajna terapija antitireodinim lekovima smatra se terapijom izbora kod mladih bolesnika sa malom gušom ili bolesnika sa aktivnom oftalmopatijom, dok obično nije indikovana kod toksične nodularne guše. U oko 30-40 % slučajeva nakon lečenja antitireoidnim lekovima, bolest se ponovo javlja. Ukoliko se ne uspe izlečiti sa lekovima u periodu od dve godine, primenjuje se radioaktivni jod u terapiji.
Radioaktivni jod se uzima u obliku tečnosti ili tableta, resorbuje se u crevima i krvlju dospeva do štitne žlezde, gde oštećuje ćelije žlezde i time njihovu sposobnost proizvodnje i lučenja hormona. Lečenje radioaktivnim jodom je terapija izbora kod čestih relapsa Basedowljeve bolesti uprkos dugotrajnoj terapiji antitireoidnim lekovima, kod većine bolesnika sa toksičnom solitarnom ili multinodularnom gušom, te kod osoba koje imaju ozbiljnije nuspojave prilikom primene tireostatika. Radioaktivni jod je apsolutno kontraindikovan kod trudnica (prolazi kroz posteljicu, pa može uništiti tkivo štitne žlezde ploda), te kod dojilja (izlučuje se u mleku). Glavna potencijalna komplikacija terapije radioaktivnim jodom je mogućnost trajne hipotireoze, zbog čega pacijente treba periodično kontrolisati nakon što se postigne eutireoza.
Hirurško lečenje hipertireoze sastoji se u odstranjivanju jednog ili većeg dela štitaste žlezde, a primenjuje se ukoliko je žlezda narasla do veličine kojom pritiska vratne vene ili otežava disanje i gutanje, ili postoji kontraindikacija za primenu tireostatika, te kod upornih i čestih recidiva bolesti kod kojih medikamentozna terapija nije bila uspešna. Ukoliko postoje kontraindikacije za operaciju (npr. dekompenzacija srca u starijih bolesnika ili su čvorovi manjih dimenzija), može se primeniti i radiojodna terapija.
Nemojte zanemarivati kontrolu i lečenje obolenja štitaste žlezde. Ukoliko se ne leči, može završiti i smrtnim ishodom. Tireotoksična kriza je stanje koje ugrožava život, praćeno pogoršanjem simptoma uz dehidraciju, jako povišenu telesnu temperaturu, ubrzan rad srca, apatiju ili delirijum. Kriza najčešće nastupa nakon stresa od operacije, teže interkurentne bolesti ili u slučaju nelečene ili neprepoznate bolesti.
Prirodna terapija za lečenje oboljenja štitne žlezde
Svaka promena u lučenju hormona štitne žlezde izaziva zdravstvene tegobe, pa ukoliko dođe do poremećaja, osim lečenja koje propisuje endokrinolog, mogu da pomognu i preparati na bazi heljde, gline i zelenih oraha
Eliksir za uvećanu štitnu žlezdu: u veliku staklenu teglu sipati po 2 dl sveže isceđenog soka od šargarepe, crne rotkve, cvekle i meda i dodati litar domaće rakije. Sve dobro izmešati, ostaviti da odstoji u frižideru 2 nedelje i povremeno promućkati. Nakon toga, lagano preručiti tečnost u drugu teglu, tako da talog ostane u prvoj. Piti po 0,3 dl eliksira 3 puta dnevno pola sata pre jela. Eliksir čuvati u frižideru.
Heljda protiv hipotireoze: preliti 2 kašike heljdinog brašna sa 2 dl kefira i ostaviti da odstoji preko noći, pa ujutro pojesti smesu pola sata pre doručka.
Takođe, protiv hipotireoze treba pomešati po kašiku heljdinog brašna, mlevenih oraha i 4 kašike meda, te čuvati u frižideru. Odrediti 1 dan u nedelji kada nećete jesti ništa osim ovog balzama, a količina nije ograničena. Obavezno tokom dana popiti najmanje 2l vode. Ovu kuru ponavljati jednom nedeljno tokom 4 meseca.
Protiv hipertireoze: jednu malu kašiku ivanjskog cveća (žute broćike) preliti jednom šoljom ključale vode i ostaviti da odstoji svega nekoliko minuta. Piti tri puta dnevno. Uporedo ispirati grlo nešto jačim čajem od ove biljke, što češće u toku dana.
Čaj od aronije, žalfije i bele imele je dobar za bilo koji poremećaj rada štitaste žlezde.
