Koliko puta ste čuli poznatu izreku – kakvi roditelji takva i deca! Ima tu istine svakako, jer i tu decu vaspitavaju njihovi roditelji, i toj deci su njihovi roditelji prvi a najčešće, i jedini uzor. Roditelji svojim postupcima takođe pokazuju svojoj deci kako da se ponašaju u raznim prilikama. Međutim, karakter pa i ponašanje dece je i genetski određeno.
U današnje vreme roditelji imaju mnogo manje vremena da se posvete svojoj deci nego njihovi roditelji. A razgovori sa roditeljima, njihova toplina i razumevanje su neprocenljivi za svaki uzrast deteta i neophodni su da bi ta deca postala odrasli, samouvereni, pošteni i vredni ljudi. Najbolje je ako se bar u prvim godinama angažuju bake i deke koje takođe imaju beskrajnu ljubav, strpljenje i razumevanje za sve brige i probleme svojih unuka. Mnogi psiholozi dokazuju da odrasli ljudi iz najranijeg detinjstva (4-5 godina) razvijaju osećanja ljubavi i razumevanja ali i besa, ljutnje i bezosećajnosti.
Ipak, niko ne može zameniti roditeljsku ljubav i razumevanje. Zato roditelji treba da posvete maksimalno moguće vreme svojoj deci, da sa njima razgovaraju i daju im podršku u svakom životnom dobu. Međutim, roditelji treba da ukažu deci i na neke obaveze i odgovornosti. To znači da trebaju svoju decu kontrolisati, naučiti disciplini i potaknuti njihovo interesovanje i znatiželju tako da imaju uvek neki cilj kome teže i za koji se bore. Roditelj nije samo biološki roditelj već i prijatelj svom detetu, ali treba da gradi i svoj autoritet, jer ima veliku odgovornost da od njega napravi odgovornu osobu spremnu za život i sve ono što on nosi. To ne znači da roditelji kroz svoju svoju decu treba da ostvare svoje neostvarene snove. Dete treba da razvija svoje sposobnosti a roditelj je tu da ga podrži i omogući mu da postigne svoje ciljeve.
Čak i najbliža okolina primeti uticaj roditelja na njihovu decu – najpre po njihovom ponašanju. Svi smo imali priliku da vidimo kako se ponašaju agresivna, ćudljiva, nevaspitana ili znatiželjna i samouverena deca. Roditelji često vaspitaju svoju decu po ugledu na način vaspitanja koji su primenili njihovi roditelji. Ali nije retko da vam se neko požali i kaže kako ste svu svoju decu isto vaspitali ali eto – neko od njih se ponaša sasvim suprotno od svojih sestara ili braće.
Psiholozi su utvrdili da postoji pet stilova roditeljstva: autoritativni, autoritarni, permisivni, “vezani” i slobodni stil. Kojoj grupi roditelja pripadate:
Autoritativni roditelji – postavljaju visoke standarde za svoju decu, ali im i pomažu da postignu te standarde. Mnogi psiholozi smatraju da se ovaj način vaspitanja pokazao najbolji u društvenim i akademskim aspektima. Ovakvi roditelji imaju visok stepen topline i nadzora, brižni su i osetljivi prema deci, ali postavljaju jasne granice u uzajamnom odnosu. Oni pozitivno deluju na detetov socijalni razvoj. Njihova deca su znatiželjna, samouverena, akademski uspešna i nezavisna. Oni daju smernice, ali ne nameću krutu disciplinu; objašnjavaju svoje postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka. Njihova deca znaju šta se od njih očekuje i imaju dovoljno samopouzdanja da ispune očekivanja. Deca autoritativnih roditelja imaju bolji odnos sa vršnjacima, bolja dostignuća u školi, prilično rano postaju nezavisni.
Autoritarni roditelji – postavljaju visoka očekivanja ali su manje brižni roditelji i vrlo su zahtevni. Zahtevaju poštovanje striktnih pravila i disciplinu, uz strogu kontrolu, pretnje i kažnjavanje (ne nužno fizičko kažnjavanje). Dete se takvih roditelja plaši i iz straha se njima u svemu pokorava. Takvi roditelji imaju zapovedničko držanje, obično su kruti, emocionalno siromašni, veoma strogi, a ponekad samoživi i agresivni. Njihova deca postaju osetljiva, lako se iznerviraju, ćudljiva su, agresivna i pokazuju probleme u ponašanju. Deca ovakvih roditelja češće pokazuju simptome depresije, povučenosti i imaju nisko samopouzdanje. Ponekad ostavljaju i utisak hladne osobe jer su naučena da ne pokazuju emocije.
Permisivni ili popustljivi roditelji – su prepuni topline i ljubavi, a premalo nadzora za svoju decu. Deci postavljaju malo ograničenja, jer veruju da deci treba omogućiti da se razvijaju u skladu s prirodnim sklonostima, pa su zato njihovi naslednici impulsivni i nezreli. Ovim načinom vaspitanja dete postaje sramežljivo, nesamostalno ili čak u nekim slučajevima agresivno, samo da bi se osetilo voljenim i u centru pažnje i brige.
Previše brižni roditelji – (najčešće su to majke) su u stalnom strahu da se njihovom detetu nešto ne dogodi dok nisu sa njim. Stalni strah u kome žive ovakvi roditelji čim nisu s detetom, često se prenosi i na dete, pa se i ono plaši odvajanja, produžava se njegova zavisnost od roditelja i usporava razvoj. Deca ovakvih roditelja postaju nesigurna, nepouzdana i nesamostalna.
Ni roditelji koji smatraju da dete treba svakog trenutka da bude nečim zauzeto, da nešto novo uči, da ima mnoštvo vanškolskih aktivnosti – ne ostavljaju prostor da dete razvija svoje prirodne talente i interesovanja. Deci je potreban odmor, vreme da se igraju i uživaju u detinjstvu.
Ravnodušni roditelji – ovakvi roditelji pokazuju malo topline i nadzora prema svojoj deci. Zato ta deca odrastaju kao zahtevne, neposlušne i osobe koje se teže uklapaju u svojoj socijalnoj sredini. Takvi roditelji misle da je dovoljno da im deca imaju osnovne uslove za život i ne posvećuju im dovoljno pažnje, razgovora i topline.
Demokratski tip roditelja – odlikuje zajednička briga u odrastanju njihove dece. Svoj autoritet kod dece ovi roditelji zasnivaju na međusobnom poznavanju, poštovanju i razumevanju. Ovi roditelji se prirodno ponašaju pred svojim detetom. Ne ustručavaju se da priznaju kada su pogrešili ili kad nešto ne znaju. Dete takvih roditelja se ne zatvara u sebe, govori o svojim uspesima i neuspesima, sukobima s drugovima, itd. i odrasta u zrelu, odgovornu osobu koja prihvata i svoje i tuđe uspehe i greške.
