Ljubitelji boravka u prirodi već znaju kako da se pripreme i šta da ponesu da im uživanje u prirodi ništa ne pokvari. Priroda ima svoj ritam, svoja pravila, pa je prema tome najvažnije da svako živi u skladu sa tim pravilima. Kao i u svakodnevnom životu, treba poštovati svoju okolinu i njene potrebe i pravila jer svi smo mi samo jedan delić univerzuma.
Dobro bi bilo da se deca od najranijeg doba, organizovano i uz stručnu pomoć, upoznaju sa životom biljaka i životinja, sa životom i orijentacijom u prirodi. To će im pomoći da se lakše prilagode životu u zajednici (užoj i široj), da poštuju i razumeju različitosti, a ponekad im ta saznanja mogu koristiti i da opstanu u prirodi.
Zmijama je ova planeta prirodno stanište kao i ljudima pa, iako mnogi imaju paničan strah od njih, nije na odmet upoznati se sa opasnostima koje vrebaju od njih ali i sa tim šta da se preduzme ako ipak dođe do ujeda zmije.
Najopasnije godišnje doba za susret sa zmijama je proleće, jer su one tada veoma aktivne i pare se. A kao i sve životinje, i one su veoma opasne u periodu parenja i kada čuvaju svoje mladunce. Leti je takođe velika opasnost od ujeda zmije jer su ljudi često u prirodi, lakše obučeni i opušteniji u vreme odmora. Zmije po pravilu neće napasti ako nisu ugrožene, ako slučajno ne stanete na njih, ili ih pomerite jer su često po šarama na svojoj koži “stopljene” sa okolinom. Nije bez osnova ona preporuka da se u šetnju kroz prirodu ide sa štapom i pomerajući štap na putanji šetnje da se proizvodi šuštanje i pomeranje koje će zmije uplašiti i oterati sa pravca kretanja. U svakom slučaju ne treba praviti nagle pokrete jer će zmije napasti upravo zato što su se uplašile.
Simptomi ugriza zavise od vrste i veličine zmije, mestu uboda, godina i zdravlja ugrižene osobe. Deca su u većoj opasnosti jer primaju relativno veliku količinu otrova u odnosu na njihovu telesnu masu. Otrovne zmije se u brzini teško razlikuju od neotrovnih, ali osnovno je to da otrovnice imaju izraženu trouglastu glavu (kod neotrovnih je ona više jajolika) i dosta sužen vrat, dok kod neotrovnih to nije slučaj.
Sve zmije ne ispuštaju otrov prilikom ugriza, što je svakako dobro. Ali svaki susret sa zmijom, bila ona otrovnica ili ne, jeste traumatičan. U otprilike 25% slučajeva nema znakova ispuštanja otrova. Ima ljudi koji su otporni prema zmijinom otrovu (imunitet). Neki se sa tom otpornošću rađaju, a drugi je steknu ujedom zmije sa blažim otrovom ili davanjem seruma protiv ujeda zmije. Otrovne zmije imaju jedan do dva šuplja zuba vezana sa jednom kesicom punom otrova. Čim zmija zarije svoje zube u meso žrtve, iz kesice se izruči izvesna količina otrova u ranu.
U zmijskom otrovu postoje, zapravo, dve vrste otrova. Jedan deluje razorno na nervni sistem, njega toplota ne uništava, drugi deluje na krv i krvarenje.
Za razvoj simptoma vrlo je važno mesto ujeda. Najopasniji ujedi su na glavi ili vratu, ili ako je zmija ubrizgala otrov direktno u krvni sud.
Pri ujedu zmije simptomi su karakteristični. Na mestu ujeda se vide dve male ubodne ranice koje ne krvare. Ubrzo na tom mestu nastane crveni prsten koji postaje plavičast, tj. rana pomodri i javi se otok a nešto kasnije se na tom delu tela javlja obamrlost. Kad jednom uđe u krv, otrov se raznosi po celom telu. Otrovani oseća i slabost, metalni osećaj u ustima, javljaju se drhtavica, vrtoglavica, puls mu se ubrzava a disanje postaje sve teže, bled je, može nastati delimično ili potpuno otkazivanje bubrega. Krv može da prestane da se zgrušava, ujedena osoba često povraća i ima prolive, gubi svest. Kapci se spuštaju, otežano je gutanje, dolazi do pojave dvostrukog vida i pojačanog slinjenja. Kasnije se javljaju grčevi i potpuna neosetljivost (koma). Delirijum, smetenost i konvulzije najavljuju krvarenje koje je najčešci neposredni uzrok smrti.
Ukoliko se ne reaguje blagovremeno, nastupa paraliza centra za disanje a malo zatim i srce prestane da radi.
U slučaju ujeda zmije, najvažnije je da se ne paniči i pokuša najbrže stići do zdravstvene ustanove gde će ujedena osoba dobiti protivotrov. Zatim treba takvu osobu staviti da sedi ili leži, odnosno osoba treba da miuruje jer se kretanjem ubrzava cirkulacija krvi i apsorpcija otrova.
Postoje različiti pristupi metoda pružanja prve pomoći. Najviše pristalica ima za preduzimanje sledećih mera: ujedeni ekstremitet treba podvezati, umereno stegnuti poveskom neposredno iznad mesta ujeda, i imobilisati. Povremeno (3-5min) popuštati povesku jer krv mora da cirkuliše i kroz otrovani deo tela, odnosno od vena ka srcu. Na samom mestu ujeda naprave se kroz kožu dva unakrsna reza (slovo “X”) u dubini od 3-4mm, i pusti se da rana iskrvari. Tako će sa krvlju izaći i veći deo otrova. Nikako se ne preporučuje isisavanje rane ustima, jer je i najmanja ranica na ustima ili usnoj duplji, kao i kvaran zub, dovoljna da se otruje i onaj koji pomaže ozleđenom. Rezovi se prave nožem, žiletom ili drugim oštim predmetom čije je sečivo opaljeno na plamenu ili obrisano alkoholom. Zatim treba na ranu staviti jak rastvor hipermangana i, ako ima mogućnosti za to, da se svuda oko rane ubrizga jednoprocentni rastvor hipermangana. Unesrećenom davati što više tečnosti: ali nikako alkohol.
U zdravstvenoj ustanovi unesrećeni će biti tretiran od strane stručnog osoblja i po potrebi će dobiti protivotrov uz testiranje na preosetljivost. Naročito treba voditi računa pri davanju protivotrova deci sa alergijskim bolestima i reakcijama.
Treba uzeti mikrobiološki bris rane, a zatim je isprati antiseptičkim sredstvom. Takođe je potrebno proveriti i sprovesti antitetanusnu zaštitu i dati antibiotike. Protiv bolova se uzimaju analgetici. Ponekad je neophodno dati transfuziju koncentrovanih eritrocita ili čak i plazmu.U slučajevima ujeda zmije pacijentima treba pomoći da prevaziđu stanje šoka. A ukoliko se javi oštećenje tkiva preduzima se i hirurško lečenje. U slučaju velikog otoka koji remeti arterijsku cirkulaciju ekstremiteta potrebna je hitna fasciotomija.
